Filmovi

Na današnji dan, pre tačno 40 godina, tj. 17. aprila 1979. održana je premijera tada najnovijeg filma Andreja Tarkovskog – Stalker (Сталкер), filma koji do danas ostaje zapamćen kao jedno od najizuzetnijih ostvarenja sovjetske, ali i svetske kinematografije.

Retko se pojavljuju filmovi za koje se u praktično svakom mogućem smislu može reći da su izuzetni; Sve standardne karakteristike jednog dobrog filma su na mestu, naime izuzetna režija, predivna kinematografija, vrlo jednostavna ali opet zanimljiva priča, postavljanje brojnih pitanja o prirodi čoveka, smislu njegovog života, potrazi za nekim nedostižnim idealima tog života, prirodi sveta koji nas okružuje i nas samih u njemu – mnogo toga naravno ostaje otvoreno tumačenju, ali najizuzetnije što ovaj film ima da ponudi jeste neverovatan emotivan doživljaj koji pruža svakom ko je spreman da se posveti jednom ovakvom umetničkom iskustvu.

Tarkovski je bio majstor korišćenja same kinematografije u cilju buđenja određenih emocija kod gledalaca; Jednostavno postoji nešto u načinu na koji je svaki detalj urađen, svaki čovek ili predmet postavljen unutar kadra, izbor boja i osvetljenosti, sve ove stvari stapaju se zajedno u neku vrstu neverovatne filmske poezije. Ovakav poduhvat niko do danas nije – a verovatno niko i ne bi mogao – ostvariti kao što je to učinio Andrej Tarkovski.

La Dolce Vita, na srpski zvanično preveden kao “Sladak život”, premijerno je prikazan pre tačno 59 godina, 19. aprila 1960; Kroz tih 59 godina, stekao je status kultnog ostvarenja, i verovatno najpoznatijeg filma inače proslavljenog italijanskog režisera Federika Felinija.

Sa ciljem da oslika dekadentnu prirodu društva i površnost ljudi koji ga čine, Felini je napravio film o jednom hedonisti koji sve svoje dane u Rimu provodi živeći taj tkzv. sladak život – tojest život gde postoji samo danas, i gde se maksimalno uživa u sadašnjem trenutku bez mnogo razmišljanja o sutrašnjici. Ali, sam film prolazak vremena i sudbinu svog junaka tretira kao i sudbinu takvog načina života, gde glavni junak, nesposoban da se suoči sa odgovornostima koje u životu mora da prihvati, jednostavno nastavlja da tone u suštinski sve besmislenije postojanje, bez ikakve istinske vrednosti.

Film se ne mora tumačiti samo kao kritika društva, već možda samo jednog najobičnijeg pojedinca koji nije u stanju da snosi odgovornost za svoje postupke, život i njegove teškoće, i kao mnogi od nas, jednostavno bira bekstvo pre nego borbu. Jezivo je koliko je lako pronaći se u njemu – ali to je neosporivi pokazatelj istinske čovečnosti koju je ovaj film uspeo da podari svom junaku, i koju i sama publika može da oseti.

Pre bukvalno skoro pola veka, 15. aprila 1970. jedan od najfascinantnijih filmskih umetnika na svetu, Alehandro Hodorovski, napravio je svoj prvi dugometražni film – El Topo – i već na samom početku onoga što će vremenom postati jako uspešna karijera, postalo je jasno da je svet filma obogaćen jednim novim jedinstvenim i nezamenljivim glasom slobode i potpune kreativnosti.

Pri opisivanju ovog filma, njegove radnje i ideja kojima se bavi, teško je smisliti odakle da se počne – Filmovi Hodorovskog su još i u svoje vreme promovisani kao “ni nalik bilo čemu što ste dosad videli.” Film je čist nadrealizam, bez normalne radnje ili neke naročite strukture – on je više skup ideja povezanih jednom vrlo jednostavnom pričom, koja je samom gledaocu u celini ostavljena za tumačenje.

Iz tih razloga bi na prvi pogled film mogao delovati nepristupačan, ili čak besmislen – ali ključ je u trudu i zalaganju samog gledaoca. Film nudi materijal od koga gledalac mora da sam oblikuje smisao, jedinstveno ga doživi i posmatra iz svog sopstvenog, ličnog ugla. Mada bi ovo mogao biti izazov mnogim ljudima, nesumnjivo je to poduhvat koji bi, ako uspešno ostvaren, pružio fantastičan doživljaj.

Ovo je sajt u celini posvećen filmskoj umetnosti i brojnim najraznovrsnijim filskim ostvarenjima, sa idejom obeležavanja godišnjice njihovih prvih prikazivanja.